Прейдз на змист

Турска

Материял зоз Википедиї
Република Турска
Türkiye Cumhuriyeti
Турска
Гимна Турскей, Марш нєзависносци [1]
Поверхносц 783,562 км²
Интернет домен .tr
Телефонски код +90

Турска (tr. Türkiye), урядово Република Турска (tr. Türkiye Cumhuriyeti),то держава хтора ше находзи у югозаходней Азиї и юговосточней Европи, (односно Турска ґеоґрафски залапює два континенти). Векша часц ше находзи у Анадолиї, а менша часц у восточней Тракиї.

На копну Турска ше гранїчи зоз осем державами зоз вкупну гранїцову длужину 2.648 km. На востоку гранїчи ше зоз Ґрузию, Єрмению, Азербейджаном и Ираном, на югу зоз Ираком и Сирию, а на заходзе зоз Греческу и Болгарску. На сиверу виходзи на Чарне морйо, на югу на Штредожемне морйо и на заходзе на Еґейске морйо.

Нєдалєко од побережя Турскей находзи ше и Кипар хтори политично подзелєни на медзинародно признату Кипарску Републику и Турску Републику Сиверни Кипар, хтору припознава лєм Турска.

Сивер Турскей єдно зоз сеизмично найактивнєйших подручох на швеце зоз барз частима трешенями жеми. Векша часц Турскей териториї подложна жемотрешеньом.[2] Медзи векшима варошами окреме зоз трешеньом жеми загрожени Истанбул.

Турска ма прейґ 85 милиони жительох. Етнїчну векшину жительства творя Турки, а значну меншину Курди. Главни город Анкара, а найвекши Истанбул. Други векши вароши то Измир, Бурса, Анталия.

Тото подруче було населєне зоз рижнима цивилизациями як цо то Асирци, Греки, Трачанє, Фриґийци, Урартийци и Єрменє.[3] [4][5] Геленизация започала под час Александра Велького, а предлужена є под час византийского периода.[6] Селджуки ше почали досельовац у 11. вику, а їх побида над Византийцами (битка 1071. року при Марцикету), означела початок снованя Турскей.

Ликийска драга за пешакох длугока 760 км (470 милї) у югозаходней Турскей

Ґеоґрафски Турска подзелєна на седем реґиони. То: Мраморни регион, Еґейски , Чарноморски, Централна Анадолия, Штредожемни реґион, Восточна Анадолия и Юговосточна Анадолия. Тоти реґиони ше значно розликую по веґетациї и климатичних условийох. У рижних реґионох розлична клима, та ше прето на тих поверхносцох пестую и рижнородни польопривредни култури. У Турскей заступене лєсарство, овоцарство, а там дзе одвитуюци условия розвити и туризем.

На плодней жеми чарноморского реґиону ше пестую рижни чаї, доган, кукурица и лїсковец. Реґион Штредожемного моря пресцера ше од горох Таурус на сиверу по гори Аманос на востоку и у тим реґионє преважно ше пестує лимун (цитруси), помаранче, банани, парадичи, кикирики и памук.

Юговосточна Анадолия найстарши реґион и найпознатши по култури Турскей, а пресцера ше од горох Таурус. Ту ше находза рики Еуфрат и Тиґар. Найзаступенши польопривредни култури хтори ше пестую то жито, ярец, винова лоза, маслини и пистач.

Побрежни подруча Турскей хтори ше гранїча зоз Еґейским и Штредожемним морйом маю умерену медитеранску климу, цепли, сухи лєта и благи, лєм дакус жимнєйши жими. Побрежни подруча хтори коло Чарного моря маю океанску климу зоз цеплима, влажнима лєтами и дакус жимнєйшима и влажнима жимами. [7] У Турскей коло побрежя Чарного моря, то єдини реґион дзе єст найвецей паданя у цеку цалого рока.[7]

Климатски зони у Турскей спрам Кепеновей класификациї клими

Побрежни подруча хтори ше гранїча зоз Мраморним морйом, хтори повязую Еґейске и Чарне морйо, маю преходну климу помедзи умерено медитеранскей клими и умерено океанскей клими зоз цеплима и горуцима, сухима лєтами и нєбарз жимнима влажнима жимами.[7] Мож повесц же каждей жими на припобрежних часцох Мраморного и Чарного моря пада шнїг, алє ше за пар днї розпущує. Медзитим, шнїг ридко пада на побрежйох Еґейского, а ище ридше Штредожемного моря.[7] Окреме знаю буц оштри жими на Анадолскей висоровнї. Температури ше рушаю од -30 по -40 ступнї (−22 — −40 °F) и зявюю у сиверновосточней Анадолиї, нападани шнїг ше нє розпущує и по 120 днї у року, а на верхох найвисших горох затримує ше цали рок.

Гори блїзко при побрежю зопераю и онєможлївюю уплїв Медитерана же би клима предзерала до нукашньосци и так даваю централней висоровнї Анадолиї у Турскей континенталну климу зоз оштрима преходами ґу рочним часцом.[8]

Административне подзелєнє

[ушориц | ушор жридло]

Турска административно подзелєна на 81 вилаєти (тур. il). Вилаєти у векшини случайох маю мено по своїм шедзиску, зоз трома винїмками:

  • Гатай — шедзиско Антиохия
  • Коджаели — шедзиско Измит
  • Сакаря — шедзиско Адапазар
Мапа административних подзелєньох (празна-без назвох вилаєтох)

Турски подзелєна на 81 вилаєт

Аґри Адана Адияман Айдин Аксарай Амасия Анкара Анталия
Ардахан Артвин Афйонкарахисар Байбурт Баликесир Бартин Батман Биледжик
Бинґел Битлис Болу Бурдур Бурса Ван Ґазиянтеп Ґумушхане
Ґиресун Денизли Дуздже Диярбакир Елазиґ Ерзинджан Ерзурум Едирне
Ескишегир Зонґулдак Иґдир Измир Испарта Истанбул Ялова Йозґат
Кайсери Карабик Караман Карс Кастамону Кахраманмараш Килис Китахия
Кония Коджаели Кирикале Киркларели Киршехир Малатијя Маниса Мардин
Мерсин Муґла Муш Невшехир Ниґде Орду Османиє Ризе
Сакария Самсун Сивас Сирт Синоп Текирдаґ Токат Трабзон
Тунджели Ушак Хакари Гатай Чанакале Чанкири Чорум Шанлиурфа
Ширнак

Мапа турских вилаєтох зоз пописанима менами

Адана
Адияман
Афионкарахисар
Агри
Аксарай
Амасия
Анкара
Анталия
Ардахан
Артвин
Айдин
Баликесир
Бартин
Батман
Байбурт
Биледжик
Бинґел
Битлис
Болу
Бурдур
Бурса
Чанаккале
Чанкири
Чорум
Денизли
Диярбакир
Едирне
Елазиґ
Ерзинджан
Ерзурум
Ескишехир
Ґазиантеп
Ґиресун
Ґумушхане
Хакари
Хатай
Испарта
Мерсин
Истанбул
Измир
Карс
Кастамону
Кайсери
Карабюк
Киркларели
Киршехир
Кириккале
Килис
Коджаели
Кония
Кютахия
Малатия
Маниса
Кахраманмараш
Мардин
Муґла
Муш
Невшехир
Ниґде
Орду
Османия
Ризе
Сакария
Самсун
Сирт
Синоп
Сивас
Текирдаґ
Токат
Трабзон
Тунджели
Шанлиурфа
Ушак
Ван
Йозґат
Зонґулдак
Караман
Ширнак
Иґдир
Ялова
Дюздже

Жительство

[ушориц | ушор жридло]

Турки евроазийски народ, точнєйше їх окремна ґрупа, зоз коло 83,81 милиони припаднїками, хтори жию розпоредзени на двох континентох. Найвекша часц жительох жиє у Малей Азиї (Турска, ма коло 49 милиони), и на Балкану, и то у: Болгарскей (815.000), Греческей (130.000), Македониї (81.000), Румуниї (150.000), и нєпознате число у жемох бувшей Югославиї, а тиж и на Кипру (135.000). Векша часц Туркох жиє у Ираку (200.000 до 300.000), Сириї (100.000) и державох Азиї, дзе ше волаю Туркмени. Вецей як три милиони Турки жию у заходней Европи, зоз хторих 1,2 милиони у Нємецкей.

Першираз ше Турки споминаю у 6. вику, а потомки су туркийского народа, хтори ше у 11. вику пребили и розширели ше по Анадолию, мишаюци ше поступно зоз другима народами у тей часци швета: Греками на заходзе, Єрменами и Курдами на востоку, и Ґрузинами на сиверовостоку, а з часци и зоз Славянами на юговостоку Европи. Нєшкайша Турска припознава шицких Туркох за своїх державянох, нє лєм державянох Турскей, алє є тиж так горда и на свою моцну дияспору, алє и „етнїчнима Турками“ (Турками у етнїчним смислу), хтори представяю национални меншини у сушедних державох.

Пристанїще Мармарис (погляд зоз воздуха), провинция Муґла, югозаходна Турска, Медитеран.

Туризем у Турскей представя значну часц привреди, а нагло ше розвивал пред конєц 20. и на початку 21. вика.[9] Турске Министерство култури и туризма хвильково интензивно промовує турски туризем у рамикох проєкта Туркеи Хоме. Турска єдна зоз дзешец найлєпших шветових дестинацийох, зоз найвекшим процентом иножемних нащивительох хтори приходза зоз Европи; окреме Нємецкей и Русиї у остатнїх рокох. Турска 2019. року була шеста у швеце по чишлє медзинародних туристичних приходох нащивительох, такой за Италию, зоз 51,2 милиони иножемнима туристами хтори нащивели тоту жем.[10]  

Турска ма 19  Унесково локалитети шветового нашлїдства и 84 места шветового нашлїдства на пробней лїстини. У Турскей єст 519 плажи зоз Белаву заставу, и по тим є на трецим месце у швеце. Истанбул  дзешати найнащивенши город на швеце зоз 13.433.000 нащивительох рочнє од 2018. року. Анталия други найнащивенши город у Турскей зоз вецей як 9 милиони туристами 2021. року.

Турска ма барз рижнородну културу хтора ,,мишанїна'' розличних елементох турскей, анадолскей, византийскей и османскей култури (османска у велїх аспектох була предлуженє и греческо-римскей и исламскей култури) зоз заходну културу и традицию, зоз процесом хтори започал уплївовац зоз ,,заходоизмом''  на Османске царство, а предлужело ше по нєшка. Тото мишанє першобутно настало як резултат стретаня Туркох и їх култури зоз народами на хтори наишли под час своїх миґрацийох зоз централней Азиї ґу заходу. Сучасна турска култура у периодзе републики була продукт намаганя же би ше створело „модерне“ заходне дружтво, алє зоз отримованьом традицийних, вирских и историйних вредносцох.[11]

Турска култура тиж уплївовала на европску уметносц и моду, окреме медзи 16. и 18. виком, у чаше кулминованя отоманскей моци — феномен хтори наволани Turquerie.

Архитектура

Джамия Селимия у Єдрену, (збудовал Мимар Синан), приклад класичней османскей архитектури.

Турска представя „дом“ числених населєньох неолита, як цо то Чатал-Хоюк.[12][13]Зоз бронзовей епохи, важни архитектонски остатки уключую Аладжа-Хоюк и друге пасмо Трої. Исную рижни приклади старогреческей и староримскей архитектури, окреме у еґейским реґиону.[14] Византийска архитектура датує зоз 4. вика новей ери. Найлєпши єй приклад Свята София. Византийски архитектонски стил предлужел ше розвивац после освойованя Истанбула, як цо и архитектура византийского препородзеня.[15] У периодзе турского князовства зявела ше окремна архитектура хтора уключовала византийску и єрменску архитектуру зоз архитектонскима стилами хтори пренайдзени у заходней и централней Азиї.[16] Тота архитектура часто хасновала камень и цегли и створела числени караван-сараї, медреси и маузолеї.[17][457]

Османска архитектура ше зявела у сиверозахадней Анадолиї и Тракиї. Вчасна османска архитектура мишала „традицийну анадолску исламску архитектуру зоз локалнима будовательнима материялами и технїками“.[458] После забераня Истанбула, класична османска архитектура ше зявела у 16. и 17. вику.[459] Найважнєйши архитекта класичного периода бул Мимар Синан, чийо главни дїла уключую джамию Шехзади, джамию Сулейманиї (450) и джамию Селимиї.

Хотел Краун Плаза Олд Сити, познати апартмани Тайєре, (приклад першей националней обнови) у Истанбулу,

Починаюци од 18. вику, османска архитектура була под вплївом европских елементох, а то резултовало розвой османского барокного стила. Европски уплїв ше предлужел и у 19. вику.[18][19]

Од 1918. року, турску архитектуру мож подзелїц на три часци. Од 1918. по 1950. рок период Першого националного архитектонского руху, хтори прешол до модернистичней архитектури.

Традицийни турски хижи, хтори реновирани у округу Одунпазари у Ескишехиру, место шветового нашлїдства УНЕСКО-а.[452)

Модерни и вельки будинки були преферирани за явни будинки, а народна архитектура типа „турскей хижи“ уплївовала на приватни хижи. Од 1950. по 1980. рок друга часц, залапює урбанизацию, модернизацию и интернационализацию. За обєкти за биванє почали превладовац „армиранобетонски, плочасти, квартелї штреднєй висини“.

Од 1980. року, треца часц дефинована спрам звикнуцох трошительох и медзинародних трендох, як цо то тарґовецки центри и дїловни будинки, такв. кули. Луксузни резиденциї зоз „турским стилом хижох“ були глєдани. У 21. вику, проєкти урбаней обнови постали тренд.[20] Роздумованє и витримовносц на природни катастрофи як цо трешеня жеми (хтори у Турскей части) єден з главних цильох проєктох урбаного будовательства.[21] Старим будинком стан ризични и потребне им у вельким проценту обнавянє-реновиранє.

Турски народни театер (-{halk tiyatrosu}-) составени зоз штирох розличних уплївох и напрямох розвою. То: традиция валалского театра, традиция народного театра, традиция дворского театра и традиция заходного театра.[22]

Опера Сурея у Истанбулу, у Турскей.

Популарни театер облапя представи зоз глумцами, бабкарски представи, представи зоз ,,цинями'' тиж и ,,бешедне'' приповеданє. Приклад за представи циньох Карадьоз и Хадживат. Такв. дворски театер бул префинєна, субтилна верзия популарного театра. Починаюци од 19. вику, почала ше зявйовац заходна театрална традиция у Турскей. По основаней Турскей Републики, формовани державни конзерваториюм и Державна театрална компания.[23]

Литература

Орхан Памук, турски писатель, добитнїк нобеловей награди. Турски романописатель и його турска анґорова мачка у власним роботним простре.

Историйно литература/кнїжовносц Турскей иснує вецей як тисяч роки. Селджуцки и османски период залапює числени литературни и поетски дїла. Турски приповедки и поезия зоз Централней Азиї тиж ше отримовали. Приповедки Дїда Коркута приклад усней наративней традициї. ,,Дивански луґат'' ал-Турк, зоз 11. вика, ма у себе турски язични информациї и поезию. Юнус Емре, под вплївом Румия, бул єден зоз найважнєйших писательох анадолскей турскей поезиї. Османска наративна поезия хасновала „префинєну дикцию“ и зложени словнїк. Уключовала суфийски мистицизем, романтизем и формални елементи.[24]

Медиї и кино (биоскоп)

Коло сто телевизийни канали, тисячи локални и национални радио-станїци, даскельо дзешатки новини, продуктивна и профитoбилна национална биоскопия и швидки рост хаснованя широкопасмового интернета творя живу медийну индустрию у Турскей.[25][26] Векшина ТВ публики дзелї явни емитер ТРТ и мрежoво канали як цо Канал Д, Шоу ТВ, АТВ и Стар ТВ.

Филм. Даскельо мена представнїки филма представели свой период у турскей кинематоґрафиї (Филиз Акин, Фатма Ґирик, Хуля Кочиїт и Туркан Шорай)[477] Турски режисере Метин Ерксан, Нури Билґе Джейлан, Їлмаз Ґуней, Зеки Демиркубуз и Ферзан Озпетек достали числени медзинародни награди як цо то Златна палма и Златни медведз.[27][28][478] Турски телевизийни драми вше популарнєйши и за гранїцами Турскей и медзи найважнєйшима су вивоженима ,,продуктами'' тей жеми, и у поглядзе профиту, и одношеньох зоз явносцу.[479] Нєшка Турска други найвекши вивожнїк на швеце телевизийских филмских серийох. (481, 482, 483)

Музика и танєц

Барис Манчо бул турски рок музичар и єден зоз сновательох анадолского рок жанра.

Гоч класификация жанрох турскей музики може буц проблематична, заш лєм ше можу спатрац три широки категориї. То „турска народна музика“, „турска уметнїцка музика“ и вецейнїсти популарни музични стили. Тоти популарни музични стили уключую арабску музику, поп и анадолски рок.[29]

Популарносц поп-музики и єй ширенє принєсло медзинародну славу даскелїх турских поп-гвиздох.

Образованє

[ушориц | ушор жридло]

У предходних  20-30 рокох, у Турскей ше злєпшал квалитет образованя и посцигнуте значне напредованє у приступу образованя.[430] Од 2011. по 2021. рок злепшанє и приступ ше одноши на роснуце стопи образованя и закончованя штреднього и високого образованя, уключуюци и орґанизованя штири раз вецей предшколских установох. Резулатати  PISA (28) тестох указую на константне злєпшованє образованя. (28)  Алє и далєй постої розкрок зоз жемами ОЕЦД-а. Значни виволаня уключую розлики у резултатох школярох зоз розличних школох, розлики медзи руралнима и урбанима подручами, и приступ ґу предшколскому образованю и приход школярох сирийских вибеженцох. 28 )

Министерство за националне образованє одвичательне за предтерциярне образованє.[431] Обовязне образованє безплатне у явних школох и тирва 12 роки, подзелєне є до трох часцох.[432][430] У Турскей исную 208 универзитети.[365] Студенти розпоредзелєни на универзитети на основи їх резултатох YKS и їх преференцийох, прейґ Центру за ранґированє, селекцию и пласман.[433] Шицки державни и приватни универзитети под контролу Одбору за високе образованє. Од 2016.року предсидатель Турскей директно менує шицких ректорох шицких державних и приватних универзитетох.[434]

Спрам ранґ-лїстини часопису Times Higher Education зоз 2024. року, найлєпши универзитети були  Универзитет Коч, Технїчни универзитет Блїзкого востоку, Универзитет Сабанджи и Технїчни универзитет у Истанбулу.[435] По академским ранґированю шветових универзитетох, найлєпши универзитет бул Универзитет у Истанбулу, Универзитет здравствених наукох (Турска) и Универзитет Хаджетепе.[436] За иножемних студентох, Турска постала реґионални образовни штредок,[437] зоз вельким числом медзинародних студентох[438] и медзинародних стипендийох.[439][440][441]

Джамия Султана Ахмеда, позната и як Белава джамия у Истанбулу, єдна зоз найзначнєйших и найпопуларнєйших памятнїкох османлийскей архитектури.

Турска секуларна держава без урядовей державней релиґиї. По уставу иснує шлєбода виросповиданя и спрам власней совисци особох.[30][31] Спрам CIA World Factbook-у, муслиманє творя 99,8% жительства, а векшина з нїх то сунити.[32] На основи анкети, преценєносц KONDA-е за муслиманох була 99,4% у 2006. року.[33] а алевитох медзи 10% и 40% жительства.

Процент нємуслиманского жительства у нєшкайшей Турскей бул 19,1% 1914. року. Хвильково, нємуслиманє творя 0,2% жительства спрам Шветовей кнїжки фактох. [22]  Даєдни зоз нємуслиманских заєднїцох то Єрмени, Асирци, болгарски православци, католїки, Греки, Євреє и протестанти.[422] Жридла твердза же ше християнске жительство у Турскей руша медзи 180.000 и 320.000.[423][424] Турска ма найвекшу єврейску заєднїцу медзи жемами зоз муслиманску векшину. [23] Хвильково у Турскей єст 439 церкви и синаґоґи. [24]

KONDA 2006. року оценєла же 0,47% жительства нє мало нїяку релиґию.[419] Спрам KONDA-и, часц одраснутих гражданох хтори ше идентификовали як нєвирнїки звекшана зоз 2% у 2011. на 6% у 2021. року.[380] Анкета Gezici Araştırma зоз 2020. року указала же ше 28,5% ґенерациї Z идентификує як нєрелиґиозни, нєвирнїки.[34][35]

Турска кухня

[ушориц | ушор жридло]

Турска кафа зоз ратлуком (ґумова сланїнка) то асоцияция на турску кухню. Турска кафа постала часц нєматериялного културного нашлїдства Туркох на УНЕСКО-ей лїстини.[486][487]

Традицийне понукнуце у ресторанох у Истанбулу турска кафа и ратлук

Турска ма рижнородну и богату кухню, хтора ше розликує по ґеоґрафских реґионох.[488] На турску кухню вплївовала анадолска, медитеранска, иранска, централноазийска и восточноазийска кухня.[489] Турска и османска кухня тиж уплївовали на кухнї других народох. Дивански луґат ал-Турк зоз 11. вику документує „давне походзенє векшей часци турскей кухнї“.[489] Дювеч, булґур и бурек єдни зоз найвчаснєйших зазначених прикладох єдлох турскей кухнї. Дальши информациї о кухнї у чаше селджуцкого и османского периоду походза зоз дїлох Румия и Евлиї Челебия. Остатнї описує „истанбулски еснафи вязани за єдла“.[489] Основна пожива у Турскей то хлєб и йоґурт. Познати файти хлєба то лаваш и пиде (файта питох-хлєба). Айран то напой направени зоз йоґурту. У заходних часцох Турскей хаснує ше маслинов олєй. Житарки; жито, кукурица, ярец, овес и просо. Пасуля, леблебия, орехи, белава парадича и баранчецина найчастейше хасновани у кухньох Турскей.(489) Єдла долма и манти ше прави з полнєну желєняву або цестом. [489] Ту и сарма,[491] рижни юшки.[489] Потим ше хаснує мед, маджун, сушена овоц, барз позната баклава, [489] ратлук (сланїнка).(494)

УЛОЖИЦ фотоґрафию

Державни швета

  •  1. януар — Нови рок
  • 23. април — Дзень дзецох
  • 19. май — Дзень нєзависносци, младежи и спорта
  •  30. авґуст — Дзень побиди
  • 29. октобер — Дзень републики
  •  вирски швета (и державни) — Рамазански байрам, Курбан-байрам

Референци

[ушориц | ушор жридло]
  1. ↑ "The Turkish Flag and The Turkish National Anthem (Independence March)". Republic of Türkiye, Ministry of Foreign Affairs. Retrieved 4 August 2024.
  2. ↑ „Retrofitting and Reconstruction Works” Istanbul Seismic Risk Mitigation and Emergency Preparedness Project. бок. 10. „Taking a retrospective look at the earthquake records, it is observed that a major part of Turkey’s territory with high earthquake activity. Therefore, medium (and above) scale earthquakes frequently occur around the country.”
  3. ↑ Howard, Douglas Arthur (2001), The History of Turkey Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30708-9.
  4. ↑ Sharon R. Steadman; Gregory McMahon (2011).The Oxford Handbook of Ancient Anatolia: (10,000-323 BC) Oxford University Press. бок. 3—11, 37. ISBN 978-0-19-537614-2.
  5. ↑ Casson, Lionel (1977). The Thracians The Metropolitan Museum of Art Bulletin. 35 (1): 2—6. ISSN 0026-1521 JSTOR3258667 doi 3258667 Архивоване зоз ориґинала (PDF)
  6. ↑ David Noel Freedman; Allen C. Myers; Astrid Biles Beck (2000). Eerdmans Dictionary of the Bible Wm. B. Eerdmans Publishing. бок. 61. ISBN 978-0-8028-2400-4.
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 „Climate of Turkey” (PDF). General Directorate of Meteorology. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 3. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2014.
  8. ↑ „Climate of Turkey” (PDF). General Directorate of Meteorology. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 3. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2014.
  9. ↑ „Tourism Statistics” (PDF). Culture and tourism Ministry. Архивирано из 0оригинала (PDF) 11. 4. 2019. г. Приступљено 27. 3. 2019.
  10. ↑ World Tourism Organization. 2019. ISBN 978-92-844-2115-2. doi:10.18111/9789284421152
  11. ↑ Ibrahim Kaya (2004). Social Theory and Later Modernities: The Turkish Experience. Liverpool University Press. стр. 57—58. ISBN 978-0-85323-898-0. Приступљено 12. 6. 2013.
  12. ↑ Odunpazari Historical Urban Site". UNESCO. 13 April 2012.
  13. ↑ Howard, Douglas A. (2016). The History of Turkey (2nd ed.). Santa Barbara, Calif.: Greenwood. ISBN 978-1-4408-3466-0 – via Google Books.
  14. ↑ Sagona & Zimansky 2015, б. 44–46, 82–86
  15. ↑ Matthews 2014, pp. 9–13
  16. ↑ Curl & Wilson 2021, Byzantine architecture
  17. ↑ Bloom & Blair 2009, Architecture | V. c. 900–c. 1250 | C. Anatolia
  18. ↑ Bloom & Blair 2009, Architecture | VII. c. 1500–c. 1900 | A. Ottoman Empire
  19. ↑ Bloom & Blair 2009, Architecture | VII. c. 1500–c. 1900 | A. Ottoman Empire | 2. Turkey
  20. ↑ Bozdogan 2009, Turkey, since 1918
  21. ↑ [https://en.wikipedia.org/wiki/Turkey#CITEREFBozdoganAkcan2013 Bozdogan & Akcan 2013, б. 284
  22. ↑ Ајкут, Ксенија (2017). Турски фолклор. Лапово: Колор Прец.
  23. ↑ And, M. (1983). "Theatre in Turkey". Turkish Studies Association Bulletin. 7 (2): 20–31. [https://en.wikipedia.org/wiki/JSTOR#Content JSTOR 43385121.
  24. ↑ And, M. (1983). "Theatre in Turkey". Turkish Studies Association Bulletin. 7 (2): 20–31. JSTOR 43385121.
  25. ↑ "The Political Economy of the Media in Turkey: A Sectoral Analysis" (PDF). tesev.org.tr. Archived from the original (PDF) on 16 July 2012. Retrieved 18 February 2015.
  26. ↑ "Survey on Information and Communication Technology (ICT) Usage in Households and by Individuals, 2022". data.tuik.gov.tr. Turkish Statistical Institute. 26 August 2022.
  27. ↑ "About RTÜK". The Radio and Television Supreme Council (RTÜK). Archived from the original on 6 August 2020. Retrieved 18 April 2020.
  28. ↑ Akser 2018, p. 156
  29. ↑ Stokes, Martin (2010). The Republic of Love: Cultural Intimacy in Turkish Popular Music. Chicago Studies in Ethnomusicology. The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-77506-7 – via Google Books.Stokes 2010, p. 14]
  30. ↑ Axel Tschentscher. "International Constitutional Law: Turkey Constitution". Servat.unibe.ch. Retrieved 1 November 2010.
  31. ↑ "Turkey: Islam and Laicism Between the Interests of State, Politics, and Society" (PDF). Peace Research Institute Frankfurt. Archived from the original (PDF) on 28 October 2008. Retrieved 19 October 2008.
  32. ↑ "Turkey (Turkiye)". The World Factbook. Central Intelligence Agency. Archived from the original on 18 June 2022. Retrieved 19 May 2024.
  33. ↑ KONDA 2006, p. 24
  34. ↑ Gezici Araştırma Merkezi Başkanı Murat Gezici SÖZCÜ'ye açıkladı: Türkiye'nin kaderi Z kuşağının elinde". sozcu.com.tr. 11 June 2020.
  35. ↑ "Gezici Araştırma Merkezi Başkanı Murat Gezici: Türkiye'nin kaderi Z kuşağının elinde". gercekgundem.com. 11 June 2020.