Тоналитет

Постоя два поняца-смисла тоналитета;
♦ у общим - поняцу одношеня - гармонско-функционални систем (ит. tonalità, франц. tonalité, анґл. tonality, keyship, нєм. Tonalität)[2]
♦ у окремним поняцу - тонски род на одредзеней абсолутней висини, (ит. tonо, франц. ton, анґл. key, нєм. Tonart)
Дефиниция
[ушориц | ушор жридло]Тоналитет то музично-гармонске поняце. То акордски одношеня и вязи даєдней скали у одношеню на єй гармонийски центер, т.є. основни, тонични акорд.[3]
Значи, тоналитет даєдней композициї лєбо єй часци творя шицки скалово лєбо нє скалово (повисшени и знїжени) тони хтори основа за „збудову”, односно творенє мелодиї и гармониї єдней композициї.
Историят
[ушориц | ушор жридло]Тоналитет ше як музичне поняце поступно розвило у цеку 17. вика дзекуюци трансформацийом штредньовиковних такв. модусох, кед преовладала идея же би скали (орґанизовани до двох тонских родох) були идентични нєзависно од ,,стартного-початного тона у композициї.
Тоналитет перши дефиновал французки композитор и теоретичар Жан Филип Рамо (Jean-Philippe Rameau, 1683–1764) у своїм Трактату о гармониї зоз 1772. року. А мено тоналитет перши похасновал Александар Етєн (Alexandre-Étienne Choron 1771-1834). Тоналитет доживює свой розвойни верх у цеку 18. вика кед є виполєни у своєй найчистейшей и ясней форми. У 19. вику його традицийна структура почина буц вше шлєбоднєйша. Пре уплїв других скалових системох (примарно модусох и фолклорно-народних скалох) почина трациц свойо характеристики. У класичней музики траци ше на преходзе 19 и 20. вика, кед композиторе починаю виглєдовац нови алтернативни ришеня як цо ше зявює у атоналносци односно у атоналней музики. Медзитим тоналитет у своєй традицийней форми и далєй присутни у популарних музичних формох/жанрох.
Цо нє тоналитет
[ушориц | ушор жридло]Поняце тоналитет погришно заменїц зоз поняцом скала и тонски род.
- Скала[4] ма седем ступнї и осми хтори повторени перши. Скала достава мено спрам першого и остатнього тона хтори истого мена, а єй тони ше поступно шорую по алфабетским шоре.
- Тонски род (дур, мол, молдур).
Шицки три поняца тонского рода у музики муша ше розликовац и приказани су у шлїдуюцей табели:
| 7♭ |
6♭ |
5♭ |
4♭ |
3♭ |
2♭ |
1♭ |
0 ♭/ |
1 |
2 |
3 |
4 |
5 |
6 |
7 | |
| Дур | Ces | Ges | Des | As | Es | B | F | C | G | D | A | E | H | Fis | Cis |
| Мол | as | es | b | f | c | g | d | a | e | h | fis | cis | gis | dis | ais |
Параметри за утвердзованє тоналитетох
[ушориц | ушор жридло]
Тоналитет даєдней мелодиї ше утврдзує на основи:
♦ Подполней автентичней каденци (IV-V-I ступень) у C-duru хтора закончує и твори заокружену музичну думку (приклад на правим боку).
♦ Пред'знакох хтори ше находза после ключа (стаємни лєбо пред'знаки зоз ключом aбо „арматура”). односно, тоналитети ше розликую по числу пред'знакох.
♦ Предзнакох хотри ше находза опрез нотох у композициї.
♦ Закончуюцих тонох - каденца (опатриц приклад на правим боку).
♦ Зявйованє доминатного тона (доминанта)
Подзелєнє тоналитетох
[ушориц | ушор жридло]Тоналитети можу буц:
- Зродни - маю вецей заєднїцки скалово тони (маю вецей заєднїцки тони зоз скали). Векше число заєднїцких скалових тонох даваю векше зродство медзи двома тоналитетами, и процивно.
- Нєзродни – нє маю заєднїцки скалово тони.
Литература
[ушориц | ушор жридло]- Tonalitet, Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja – Muzička umetnost. Beograd, Interpres, 1972.
- Živković, Mirjana. 2001. Harmonija za II razred srednje škole. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Риман Г. Упрощённая гармония или учение о тональных функциях аккордов. Перевод с нем. Ю.Энгеля. М.-Лейпциг, 1896.
- Лебедев, С. Н. (2008). Прототональность в музыке западноевропейского Средневековья и Возрождения. Ad musicum (російська) . Москва: 33-47.
- Рети Рудольф Tonality, atonality, pantonality: A study of some trends in twentieth century music. London, 1958; 2-я издание под названием: Tonality in modern music. New York, 1962 (в рус. переводе: Тональность в современной музыке. Л.: Музыка, 1968).
- Rameau, Jean-Philippe. 1722. Traité de l’harmonie réduite à ses principes naturels. Paris, Balard.
- Riemann, Hugo. 1918. Allgemeine Musiklehre (Handbuch der Musik). Leipzig: Max Hesses Verlag.
Вонкашня вяза
[ушориц | ушор жридло]- TONALITET - pojmovnik muzičke teorije pojmovnik.sdmt.rs
- Despić, Dejan. 2002. Harmonija sa harmonskom analizom. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Холопов, Тоналность Архивирано 29 грудня 2012 у Wayback Machine
Референци
[ушориц | ушор жридло]- ↑ Despić, Dejan. 1981. Opažanje tonaliteta. Beograd: Univerzitet umetnosti.
- ↑ Властимир Перичић Вишејезични речник музичких термина sr.wikipedia.org
- ↑ Радивој Лазић - Властимир Перичић, Основи теорије музике
- ↑ Тональність_(музика) (російська) . Архів Тоналность за 29 грудня 2012. Процитовано 28 жовтня 2013.