Мотет
Мотет (лат. motetus, ит. mottetto) то форма вокалней музики хтора ше зявела у 13. вику. Тота назва за мотет у историї означовала рижни музични форми. Рижни тексти за рижнородни гласи и ритем хтори ше зявює у другим гласу (изоритмия) були характеристики вчасних мотетох (по 15. вик); познєйши мотети (од 15. вику) припадаю типично духовней музики у хторей ше можу приключиц и инструменти.
У заходней класичней музики, мотет углавним вокална музична композиция, рижнородней форми и стила, хтори настал концом штреднього вику а тирва по нєшка. Мотет бул єден зоз найзначнєйших полифоних формох ренесансней музики. Спрам словох анґлийскей музиколоґинї Марґарет Бент, „Мотет то музичне дїло хторе компоноване зоз вецей часцох и зоз текстом“ то найпрецизнєйша дефиниция мотета хтори тирвал од 13. по конєц 16. вику и надалєй.[1]
Слово мотет вироятнє походзи од французкого слова (mot - слово) хторе описує повязаносц тей музичней форми зоз текстом. Кед же є на латинским язику movere (значи рушац ше) описує рушанє-рух розличних гласох єдних наспрам других.[2]
Тексти у мотетох
[ушориц | ушор жридло]На початку найчастейше тексти у мотету були на латинским, док у дзепоєдних мотетох були на французким язику. Була можлївосц и комбиновац обидва язики у истей композициї. Тексти углавним були духовни, найчастейше на латинским язику. Исновали и такв. державни мотети лєбо мотети за церемониї зоз шветовну тематику у хторих ше зоз текстом (на латинским язику) ошпивало славу монарха, а зоз музику визначовало триюмфи. У периодзе 17 по 20. вик, у мотетох ше почали зявйовац тексти на народних язикох, найчастейше то були преклади зоз Библиї лєбо духовни писнї.
Форма
[ушориц | ушор жридло]Перши мотети у 13. вику були кратки. Изоритмични мотети зоз 14. и 15. вику можу ше после поновеного ритму у другим гласу дзелїц по часцох. Од коло 1500. року имитация (метод компонованя, зачатки полифоного стилу) постала найзначнєйши стилски елемент мотета; за кажду часц текста бул компоновани окремни музични мотив хтори ше повторює - имитує у вецей гласох. Од барокного часу мотети могли буц составени зоз вецей ставох.
Число гласох у мотетох од ренесанси ше звекшовало, подобнє як и у других музичних формох. У 13. вику було вельке число двогласових мотетох, у 16. вику пейцгласови и шейсцгласови мотети постали правило, а од 1550. року зявйовали ше мотети зоз осем по дванац гласи (венециянске вецейглас'є). У чаше барока мотети провадзел комплетни оркестер, а участвовал лєм єден солистични глас.
Мотет од барока по нєшка
[ушориц | ушор жридло]У чаше барока, кед инструментални форми и жанри постали барз розширени, улога популарного мотету прешла на кантату, односно на вокално-инструменталну форму. Медзитим, мотет лєм вокалного типу и далєй обставал и виводзел ше на наступох. Велїчезни мотети (уключуюци и тоти зоз провадзеньом инструментох) компоновани за рижни файти преславох, а медзи їх авторами були найзначнєйши майстрове того часу: Жан Батист Лили, Марк Антониє Шарпентє, Жан Филип Рамо и Йоган Себастиян Бах и други.
Композиторе 18. и 19. вику предлужели компоновац мотети зоз його характеристиками як форми и музичнима елементами, найчастейше и далєй на латинским язику. Медзитим зявели ше и авторе хтори компоновали мотети на своїм националним язику. Мотет ше поступно розвил и до стилу концертного мотету, як сакралне концертне дїло найчастейше вокалного типу.Тематика тексту традицийна зоз библийскима темами. Попри того же су написани за а-капела, авторе часто уключую и инструменти до мотетох, поготов орґулї.
У 20. и 21. вику ище вше форма мотету актуална за композиторох. Авторе ше притримую правилох поставених през историйни розвой мотета.
Свидомо затримую форму, тексти хтори хасную у мотетох и далєй то библийски стихи, часто похасновани зоз псалмох.

Композиторе хтори компоновали мотети то:
• у 14. вику Филип де Витри и Ґийом де Машо,
• у 15. вику Ґйом ди Феий, Йоганес Океґем,
• у 16. вику Дьовани Пєрлуидї да Палестрина и Орландо ди Ласо,
• у 17. вику Гайнрих Шиц,
• у 18. вику Йоган Себастиян Бах,
• у 19. вику Феликс Менделсон Бартолди, Антон Брукнер, Йоганес Брамс,
• у 20. вику Макс Реґер, Паул Хиндемит, Йоган Непомук Давид, Рихард Штраус, Чарлс Вилиєр Стенфорд, Едмунд Рубре, Ленокс Беркли, Мортен Лоридсен, Едварда Елґара, Ф. Ернест Кренек, Иґор Стравински.
• У 21. вику Арво Перт компоновал мотети, уклюцуюци »Da pacem Domine» 2006, а тиж и Дейв Солдиер (Мотет: «Гармония швета», по правилох Йоганеса Кеплера), Свен-Давид Сандстром, Лудґер Стухлмеиер и Пєр Пинцемайл.
Литература
[ушориц | ушор жридло]- Anderson, Michael Alan. St. Anne in Renaissance Music: Devotion and Politics. Cambridge: Cambridge University Press, 2014.
- Hartt, Jared C., ed., A Critical Companion to Medieval Motets. Woodbridge: Boydell, 2018. ISBN 978-1-78327-307-2.
- Lincoln, Harry B. The Latin Motet: Indexes to Printed Collections, 1500–1600 Institute of Medieval Music, 1993.
Вонкашня вяза
[ушориц | ушор жридло]Референци
[ушориц | ушор жридло]- ↑ Margaret Bent,"The Late-Medieval Motet" in Companion to Medieval & Renaissance Music, edited by Tess Knighton and David Fallows, 114–19 (Berkeley, California: University of California Press, 1992):] 114. ISBN 9780520210813
- ↑ Willi Apel, “Motet”, Harvard Dictionary of Music, second edition (Cambridge, MA: Harvard University Press, 1969). ISBN 0674375017.