Конїкар
Конїкар (множ. конїкаре) у руским народзе ше найчастейше хаснує слово у множини-конїкаре. Конїкаре були особи хтори приходзели на Кирбай зоз справами и реквизитами за забаву и розвагу (преважно зоз древенима конїками). Вони до валалу приходзели даскельо днї пред Кирбайом. Заберали адекватни простор и намесцали конїки на месце дзе ше будзе одвивац вашарска и комерциялна часц Кирбаю.
Окрем конїкарох до валалу приходзели и гомбалкаре, верґлаш (особа цо „грала” на примитивним инструменту верґл) и други ,,забави” хтори ше одвивали под шатрами. За мали дзеци найцикавши були конїки на хторих ше могло шедзиц, тримац за ручку и вожиц ше. То були фиґури малого коня зоз ґипсу лєбо древа хтори конструовани так же би ше их обрацало ручно до круга. Обрацали их особи–власнїки такей справи, односно конїкаре.
Зоз того слова конїк настало и дзецински гипок. вираз „конь, конїк” конко, хтори ше и нєшка хаснує у бешеди зоз малима дзецми:
Приклад: „Попонагляйме, палє идзе конко.”
„Ти, Мижу, палє ниа, будзеш ту гопац, правиц чардаки з чуткох и бавиц ше на конка”
Литература
[ушориц | ушор жридло]- СЛОВНЇК РУСКОГО НАРОДНОГО ЯЗИКА I А-Н , Нови Сад 2017, бок 618